Istorijat američkog fudbala (I)

Kako je sve počelo?

Znate li da koreni američkog fudbala imaju mnogo više zajedničkog sa "starim dobrim fudbalom" nego sa ragbijem? A, znate li da se za tačdaun dodeljivalo po četiri, a ne šest poena? Ili, da su zbog prvobitnih pravila koja su dozvoljavala popriličnu grubost, ovaj sport svojevremeno zabranili? Ili, na primer, da je jedno od prvih imena ovog sporta bilo "Bostonska igra"? Niste? U našoj retrospektivi istorije američkog fudbala zaznaćete i to, i mnogo drugih zanimljivih detalja.

Dve gomile, pa ko pobedi

Kako u prvo vreme, a govorimo o 19. veku, nije bilo jasno utvrđenih propisa po kojima se igra odvijala, mnogi američki koledži upražnjavali su ovaj sport po sopstvenim pravilima. Tako su studenti Prinstona već 1820. uveliko igrali "Baloun". Tradicija na Harvardu zvana "Krvavi Ponedeljak" počela je 1827. kada su u igri loptom snage odmeravali brucoši i studenti druge godine. Dartmut je u to vreme imao nešto što je nazivano "Fudbal stare divizije".

Iako različite, ove igre imale su nešto zajedničko. Sve su se zasnivale na principu "dve gomile koje za cilj imaju da loptu smeste u reon gola", često upotrebljavajući sva sredstva koja možete da zamislite. Dobro, ne preterujte. Ne baš baš sva sredstva.

Zabrane

Ali, povreda je bilo, jer je i nasilničkih poteza bilo, pa su usledili mnogi protesti što se nešto tako uopšte odvija u kampusima (kampusi su, jelte, preteča srpskih "studentskih domova", samo nešto mnogo lepše, veće & organizovanije). E, pošto tako organizovanom studentskom životu nije priličila preterana grubost, grad Nju Hevn je insistirao da slavni Jejl ukine pomenuti sport, što se na ovom univerzitetu i desilo 1860, dok je na Harvardu to učinjeno godinu dana kasnije.

Dal' zbog toga što im ukinuše preteču AF ili zbog nekih drugih razloga, Amerikanci zaratiše između sebe baš te 1861. I, kad se građanski rat završio, ponovo je lopta počela da se kotrlja po terenima kampusa Jejla, Prinstona, Rudžersa i Brauna. No, do tada je već postojao jedan drugačiji vid ovog sporta, takođe na teritoriji SAD.

Bostonska igra

Kada su se pojavile prve industrijski pravljene lopte, mnogo "okruglastije" od onih ručne izrade, sve više je zaživela i igra sa njima. I, dok su pomenute zabrane pogodile studente, širom Nove Engleske (krajnji severo-istok SAD) na tadašnjim "pripremnim školama za univerzitetsko studiranje", nečem nalik srednjim školama, zaživela je "Bostonska igra".

Kako su već tada zaživele eksplicitne podele na one "timove" koji su loptu više šutirali, nalik fudbalerima, i one koji su više voleli da trče sa njom u naručju, poput ragbista, učesnici Bostonske igre svoj sport su osmislili mešavinom ova dva.

Najpoznatiji predstavnik tog stila bio je Fudbalski klub Oneida, koji je od 1862. godine upražnjavao ovaj sport u gradskom parku "Boston Komon". Kada im je dosadilo da igraju između sebe, organizovali su 1863. meč sa ekipom u kojoj nije bilo članova Oneida, a u njemu su daleko iskusniji igrači slavili pobedu. Taj susret privukao je pažnju novinara (ništa bez štampe), pa je tako "Bostonska igra" nastavila svoju priču kroz šezdesete godine 19. veka.

Povratak na koledže

I Amerikanci su isprva mnogo više voleli da šutiraju loptu nego da je nose rukama. Dokaz tome je i prva zvanična utakmica između koledža, odigrana 6. novembra 1869. kada su snage odmerili studenti Rudžersa i Prinstona. Dve ekipe od po 25 igrača pokušavale su da pobede šutirajući loptu ka golu, pa bi to pre mogli da nazovemo fudbalskim a ne nekim drugim susretom. No i taj meč je bio bitan, jer se igrao po pravilima domaćina, a revanš po pravilima Prinstona koja su imala jednu razliku – slobodan udarac za svako hvatanje lopte koja je u letu.

Upravo ova činjenica, da su se pravila razlikovala od koledža do koledža, dovela je do toga da se u Hotelu Pete Avenije 19. oktobra 1873. okupe predstavnici univerzitata Jejl, Kolumbija, Prinston i Rudžers kako bi u Njujorku doneli zajednička pravila. Među usvojenim propisima, koji su neodoljivo podsećali na klasičan fudbal, vredan pomena je i svojevrstan kik-of kojim je utakmica počinjala, što je zapravo jedina odlika koja podseća na današnja pravila američkog fudbala. Zapravo, ostala regulativa igre bila je nalik ali ne i istovetna fudbalskoj, pa se tako meč igrao tako što je svaki tim imao dvadeset poseda, a utakmicu bi dobijala ekipa koja prva stigne do šest pogodaka (nogom, naravno), ili se igralo "na dva razlike" ukoliko niko ne bi stigao do te magične brojke. Naravno, bilo kakvo hvatanje lopte rukom bilo je zabranjeno, odnosno sankcionisano kao prekršaj, baš kao i povlačenje protivnika.

Kako je Harvard odbio da učestvuje u donošenju pomenutih pravila, te ostao veran "Bostonskoj igri" koja je dozvoljavala nošenje lopte, zajedno sa MekGil univerzitetom iz Montreala dogovorio je međusobne susrete u maju 1874. Prvi duel, odigran pod "bostonskim pravilima", lako je pripao Harvardu, a narednog dana ovi koledž timovi igrali su klasičan ragbi koji se završio rezultatom 0:0. Odlično ostvarenje Harvarda, imajući u vidu činjenicu da su se njegovi studenti tada prvi put susreli sa tim sportom. A, upravo je ta činjenica, da je zbog teškog pronalaženja rivala među ostalim američkim univerzitetima, i ragbi-duela sa MekGrilom, bila od presudne važnosti za razvoj američkog fudbala.

Tačdaun

Koliko se igračima sa Harvarda dopao način postizanja pogotka nalik tačdaunu govori podatak da su vrlo rado pristali na novi ragbi-meč sa istim protivnikom, kog su u Montrealu pobedili sa tri TD-a razlike. A onda su, 13. novembra 1875. godine, studenti Harvarda i Jejla odigrali prvi ragbi meč sa izmenjenim pravilima, takozvanim "pravilima sa ustupcima". Tačdaun i je i tu bio u centru pažnje, jer je igra bila modifikovani ragbi, sa primesama i "Bostonske igre" i onime što se praktikovalo na ostalim univerzitetima. Jejl je tom prilikom izgubio 4:0, ali se i njima novi sport svideo, baš kao i delu gledališta pristiglom sa Prinstona, koji su ovu novu igru "poneli kući".

Nije dugo prošlo i 23. novembra 1876. predstavnici Harvarda, Jejla, Prinstona i univerziteta Kolumbije okupili su se se u Springfildu (Masačusets) kako bi usaglasili zajednička pravila bazirana na dotadašnjem iskustvu. Tačudan je tog dana i zvanično zamenio klasično postizanje gola, a tri univerziteta, Harvard, Kolumbija i Prinston oformila su Koledž asocijaciju fudbala. Pet godina kasnije na nju je pristao i Jejl.

Volter Kemp, otac američkog fudbala

Nekadašnji kapiten Jejla, Volter Kemp, jedan je od najzaslužnijih za korenite promene dotadašnjeg poimanja ove igre, pa se sa pravom smatra "ocem" američkog fudbala. Evo i zašto.

Na prvom okupljanju u Springfildu predložio je da se broj igrača smanji sa 15 na 11. Njegov predlog je bio odbijen, baš kao što su ostali odbili i kada je godinu dana kasnije predlagao da i "sejfti" donosi poene. No, 1880. godine došlo je do prve promene prvobitnih pravila, kada je doneta odluka da tim na terenu predstavlja 11 igrača. Kempovo obrazloženje da će to doneti veći udeo brzine u odnosu na snagu učesnika - konačno je naišlo na odobravanje. No, ta 1880. je važna i zbog još nekih njegovih "izuma" koji su usvojeni. Možda i najvažniji je bilo uspostavljanje linije skrimidža pred početak akcije, kao i dozvola da centar snep odigra rukom, bilo dodavanjem ili bacanjem ka kvoterbeku, umesto dotadašnje "obaveze" da loptu nogom gurne iza sebe.

No, nije to još uvek bio onaj američki fudbal kakvim ga danas znamo. Kada je video kako Prinston koristi skrimidž da bi maksimalno usporio igru i u stilu "mic-po-mic" napredovao do end-zone rivala, Volter Kemp je odlučio da kaže "stop!" sporoj i krajnje dosadnoj igri. Zato je 1882. godine predložio još jednu promenu pravila: tim mora da pređe pet jardi iz tri pokušaja.

I, upravo to pravilo, zajedno sa onim o liniji skrimidža, izmestili su američki fudbal iz dotadašnjih konstantnih poređenja sa fudbalom i ragbijem. Doduše, postojale su tu još neke "zaostavštine prošlosti", pa je tako "ljubav prema šutiranju lopte" nagrađivana u prvobitnom AF tako što je fild-gol donosio pet poena, za tačdaun se dobijalo četiri poena, a po dva su donosili šutevi posle tačdauna, kao i sejftiji.